Fols Roudom do Šenkila

Topografija sukoba u Belfastu


Tokom svog prvog i kratkog boravka u Severnoj Irskoj, prespavao sam kod prijatelja za koga sam mislio da živi u Belfastu. Medjutim, odveden sam u Lisburn i onda shvatio da je to susedni grad koji ima nekih 200.000 stanovnika, sasvim vezan za prestonicu Severne Irske kao što se danas gradovi nastavljaju jedni na druge. Ujutro, domaćin me je poveo ka Belfastu i onda sam shvatio da je put do grada u stvari put po mestima na kojima se pisala tragična istorija ove uzburkane provincije. Sve me je neodoljivo podsetilo na Sarajevo, Bejrut, Kosovsku Mitrovicu, i nisam mogao da odolim da napišem ovaj blog i prateće fajlove. Odmah da napomenem da je moj prijatelj katolik, ali je sasvim umeren čovek koji sukobe posmatra realno i bez strasti i stavljanja na jednu od strana.



Tvinbruk

Tvinbruk (Twinbrook) je bilo malo mesto sve do početka nemira u Severnoj Irskoj. Sa prvim sukobima i masovnim paljenjima kvartova, masovno je počelo doseljavanje beskućnika i izgradnja domova za njih. Ovo je kraj naseljen katolicima - uglavnom pristalicama samostalnosti Irske, koji je u zaledjini svih zbivanja i dovoljno daleko od linije sukoba. Moj prijatelj se ovde takodje doselio početkom tih burnih sedamsedetih godina, kao dvanaestogodišnjak. Seća se kako je nekada ovo bila daleka periferija sa pašnjacima naokolo, tako da su krave i ovce imali običaj da uvrate u baštu.

Tvinbruk je bio tvrdo jezgro otpora. Kako je bio u zaledjini, ovde su očigledno nacionalnisti imali logističke baze i regrutovali nove članove.

Danas je Tvinbruk mirno radničko naselje. No, centrom sela dominira veliki spomenik borcima za slobodu a murali sa likom Bobija Sendsa, legende otpora, prvog koji je izgubio život u štrajku gladju 1981. godine. Bobi je živeo u Tvinbruku od svoje 18. godine sve do hapšenja i kasnije smrti.

Bobi Sends

Robert Džerard Sends, poznatiji kao Bobi Sends, bio je član Privremene IRA, prvi i najpoznatiji štrajkač gladju koji je umro tokom protesta.

Bobi se pridružio nasilnoj frakciji IRA 1972. godine, sa svojih 18 godina, u vreme najžešćih i najkrvavijih dogadjaja u istoriji sukoba. U oktobru iste godine uhapšen je kada je policija u njegovoj kući pronašla 4 pištolja, i odslužio je tri od pet godina na koliko je osuđen. Po povratku iz zatvora, nastavio je sa otporom, da bi uskoro ponovo bio uhapšen posle podmetanja bombe oktobra 1976. godine. Sudjenje nikada nije dokazalo njegovu umešanost, ali je prilikom bekstva sa mesta diverzije grupa od njih četvoro uhvaćena, a u kolima je pronađen pištolj korišćen u razmeni vatre sa policijom. Ipak, zbog posedovanja tog pištolja, osudjen je na 14 godina zatvora.

U zatvoru je počeo da piše novinske članke i poeziju. Krajem 1980. godine, imenovan je za komandira jedinice IRA u zatvoru.

Robijaši u Mejz zatvoru, gde su bili utamničeni ključni politički zatvorenici, organizovali su nekoliko protesta zbog brutalnog odnosa zatvorskih vlasti. Prvo su 1976. godine odbili da nose zatvorske uniforme i oblačili su samo čaršave. Tokom 1978. godine organizovan je "prljavi protest", kada su izmetom mazali zidove. Prvi štrajk gladju održan je ujesen 1980. godine. Britanska vlada prihvatila je zahteve zatvorenika, ali kada je protest okončan, povukla je svoju odluku.

Bobi Sends je bio prvi koji je otpočeo drugi štraj gladju 1. marta 1980. godine i pozvao svoje saborce da mu se pridruže. Istaknuta je lista od 5 zahteva: nenošenje zatvorske uniforme, prekid prisile na rad, pravo na druženje sa drugim zatvorenicima, pravo na organizaciju sopstvenih obrazovnih i rekreatrivnih aktivnosti i pravo na po jednu posetu, pismo i paket nedeljno. Mada se isticalo da je suština zahteva bila da se stekne status političkih zatvorenika umesto kriminalaca ili "ratnih" zatvorenika, pretpostavlja se da je ključni cilj bio sticanje podrške medjunarodne javnosti. Štrajk se povezuje i sa protestom protiv izgradnje novih zatvorskih blokova u koje su odvojeno smeštani pripadanici pokreta otpora. Kako su ovi blokovi gradjeni u obliku slova H, protest je posnat i kao "Anti H blok".

Ubrzo po početku štrajka, jedan od poslanika u irskom parlamentu iznenada je umro. Dogovorom katoličkih predstavnika (uz malo neophodnog pritiska) Bobi je imenovan za kandidata za poslanika i na izborima je malom većinom pobedio protivnika iz unionističkog bloka. Tako je postao najmladji poslanik u to doba. Madjutim, nikada nije zauzeo mesto u parlamentu. Poučena ovim iskustvom, Velika Britanije je uskoro donela zakon kojim se zatvorenicima osudjenim u ovoj zemlji i Irskoj onemogućava kandidatura za poslanika.

Posle 66 dana štrajka, i tri nedelje po izboru za poslanika, Bobi je umro. Imao je 27 godina. Na vest o njegovoj smrti, izbio je novi talas nasilja. Sahrani je prisustvovalo preko 100.00 ljudi.

Za Bobijem umrlo je još devetoro štrajkača. Ova epizoda dovela je do povećanja napetosti i nasilja i dodatnog regrutovanja pripadnika ekstremističkih pokreta na obe strane. Za katolike, štrajkači gladju ostali su paćenici koji su svoj život položili za bolje sutra. Za unioniste, oni su kriminalci i teroristi koji su hteli veća prava od dovoljnih za zločine koje su počinili.



Fols roud

Glavni put ode centra Belfasta ka zapadu zove se Fols roud (Falls Road) - na gejliku Bóthar na bhFál. Nekada je ovaj put brzo izlazio iz grada vodeći ka Dablinu. Medjutim, tokom devetnaestog veka niz put je izgradjen sijaset mlinova za lan, za kojima su sledila i radnička naselja gradjena od kućeraka načičkanih jedni uz druge. Mlinovi su danas zatvoreni, a krajem šezdesetih, lokalna vlada je počela da ruši kućerke i gradi solidnije zgrade.

Fols road je bio poprište najžešćih sukoba tokom "nevolja" u Severnoj Irskoj (pogledajte kratku istoriju sukoba u mom tekstu Nevolje u Severnoj Irskoj). Prvi veliki sukob desio se upravo ovde, avgusta 1969. godine. Moj prijatelj je tada imao deset godina i seća se kako se sa prijateljima vozikao trokolicom po bočnim ulicama. Kao odgovor na proteste katolika zbog nasilja nad demonstrantima u Bogsajdu i korišćenje tih protesta od strane katoličkih nacionalista i bandi, unionisti pojačani policijom upali su u radničke oblasti oko Fols rouda, pobili sedmoro ljudi, ranili mnoge i zapalili cele kvartove. Moj prijatelj se seća da je čuo kako se buka i galama približava grupi dece u kojoj je bio i kako je neko pritrčao i uvukao ga u jednu od kuća spasavajući mu tako život.

Nastupio je period podela i sukoba. Nekada mešovito stanovništvo počelo je da se deli, pa su ubrzo celi kvartovi bili religiozno čisti. Svi koji su bili "drugačiji" morali su da se isele. Ostala su samo neka groblja koja i danas deluju kao oaze jedne ili druge vere u suprotnim kvartovima. Celom dužinom Fols rouda smenjuju se kvartovi sa jednom ili drugom populacijom, razdvojeni "mirovnim" zidovima. Mirovni zidovi su visoke barijere dužine od nekoliko stotina metara do 5 kilometara, visoke do 7 metara. Gradjeni su od čelika, cigli ili metala, sa mrežom ili bodljikavom žicom na vrhu. Protežu se u ukupnoj dužini od preko 30 kilometara, a najviše ih je u Belfastu. Na pojedinim mestima ostala je danas samo bela linija koja još uvek razdvaja zaraćene strane.

Vojska je 1970. godine upala sa 3.000 pripadnika, blokirala veliku katoličku oblast, pustila suzavac i počela da pretražuje kuće u potrazi za oružjem. Pronašli su 90 pušaka, ali su definitivno izgubili poverenje katolika koji su ih dočekali kao spasioce koji će ih zaštititi od sukoba. Duž puta postavljene su dve utvrdjene policijske stanice koje su bile trn u oku lokalnom stanovništvu. Na vrhu najviše zgrade - jednog solitera ružnog kao oni kod Fontane na Novom Beogradu (očigledno je arhitektura tih šezdesetim imala isti stil), bila je posebna baza koja je nadgledala pola grada. Vojska je zauzela i školu mog domaćina (doveo me je do nje - bio je prvi put na tom mestu posle mnogo, mnogo godina), tako da se nastava odvijala po nekim zadružnim zgradama i domovima kulture.

Andersontaun

Andersontaun (Andersontown) je prvo mesto na koje smo naišli ušavši u Fols roud sa njegovog kraja. Prostire se sa severne strane glavnog puta, sve do obronaka Crve i Divis planine. Ovo je jedno od najtvrdjih sedišta nacionalista i separatista - sedište Prvog bataljona Prve brigade IRA u Belfastu. Ovde su se odigrali skoro svi tragični sukobi. Ovo radničko naselje, u žargonu zovu Enditaun ili još zanimljivije Engitaun (Angrytown - besni grad).

Miltaun i druga groblja

Na Fols roudu nalaze se dva groblja. Gradsko je bliže centru, dok je Miltaun negde na sredini, na jakoj krivini koja lomi ovu ulicu. Na Miltaunu su sahranjeni svi poznati republikanci. Roditelji mog prijatelja su tu takodje i on sa posebnim pijetetom govori o ovom mestu.

Nešto dalje, u ulici upravnoj na put nalazi se još jedno groblje. Na njemu su oglavnom bili sahranjivani protestanti. Kako je migracijama taj kraj postao potpuno katolički, obilazak grobova sve do nedavno bio je nemoguć ili posebno organizovan. Danas se, neminovno, religiozna struktura na groblju menja pa je sve više lokalnih katolika koji se tu sahranjuju.

Pet Finukan

Veliki mural na Fols roudu posvećen je jednom belfaškom pravozastupniku Petu Finukanu (Pat Finucane). Finukan je branio mnoge pripadnike IRA u sudskim procesima, uključujući i Bobija Sendsa i druge štrajkače gladju. Zanimljivo je da je branio i unioniste u nekim slučajevima. Mada potiče iz porodice koja je jasno na strani republikanaca (jedan brat mu je ubijen u akciji na Fols roudu), nikada nije utvrdjeno da je bio član IRA. No, to nije sprečilo unioniste da mu se osvete. Ubijen je sa 14 metaka u svojoj kući, za vreme nedeljnog ručka, pred ženom (koja je ranjena) i troje dece, 12. februara 1989. godine.

Ubistvo Peta Finukana pokrenulo je niz pitanja i dalo neke odgovore. Veoma brzo utvrdjeno je da je oružje za ubisto obezbedio pripadnik snaga bezbednosti Vilijam Stobi. Ubice su bile pripadnici UDA, koja je tada bila zvanična organizacija prijavljena kod vlasti. U procesu koji je sledio, Stobi je priznao da je obezbedio oružje, ali negirao da je znao za šta će biti upotrebljeno. Oslobodjen je otpužbe, ali su ga posle samo par nedelja ubili lojalisti kojima je pomagao.



Mnoge organizacije za ljudska prava insistirale su na potpunom rasvetljavanju ubistva, što su zvaničnici uglavnom izbegavali, i ukazivale na podršku policije i vojske teroristima na strani unionista. Konačno se tog posla latio penzionisani kanadski sudija Piter Kori, uz odobrenje vlada Velike Britanije i Irske. Nažalost, ovaj slučaj je još nejrazjašnjen, a mnogi učesnici su oslobodjeni krivice u opštoj aboliciji. Jedan od zainteresovanih za njegov kraj je i Finukanov sin Majkl, i sam advokat.

Policijske stanice

Na oštroj krivini kod Miltaun groblja nekada se nalazila policijska stanica. Kažu da je bila najružnija zgrada u okolini. Pored toga, bila je utvrdjena i potpuno neomiljena zgrada. kao deo mirovnog procesa, dogovoreno je da se poruši da ne bi i dalje izazivala ljutnju i bes.

Negde dalje prema izlazu iz grada je druga policijska stanica koja i dalje radi. Prirodno, još uvek je u barikadama.

Moj domaćin mi je rekao da je za njih čudo da vide obična "putnička" policijska kola jer su se odavno policajci usudjivali da izadju iz stanica samo u oklopljenim džipovima. Još jedan znak smirivanja situacije.

Zgrada Šin Fejna

Jedno od zanimljivijih mesta na Fols Roudu je zgrada Šin Fejna - mada samo zbog svog političkog značaja (inače izgleda kao obična lokalna stambena zgrada). Neposredno uz nju je katolička crkva iz koje su na groblje ispraćani svi umrli u štrajku gladju. Jedan nemili dogadjaj desio se tokom jedne od sahrana. Dvojica vojnika u običnim kolima obezbedjivala su sahranu. Medjutim, zbog neiskustva, pogrešno su procenili situaciju i greškom krenuli u masu koja ih je, uplašena i sama, izvukla napolje i linčovala. Sve se videlo u direktnom televizijskom prenosu i to je jedan od najstrašnijih dogadjaja u okviru sukoba.

Najviše zgrade na kraju puta

Na samom kraju mog obilaska Fols rouda - a u stravi na početku gledajući iz centra Belfasta, nalaze se dve najviše tvorenine. Katedrala Svetog Petra je upadljiva po svoja dva tornja sa zvonicima. Lojalisti zlobno govore da nemci nisu bombardovali ovaj deo grada u Drugom svetskom ratu jer su bili katolici i izbegavali su da napadaju "svoje". Druga zgrada je pomenuti soliter sa bazom vojske na vrhu - Divis kula.

Šankil roud

Šankil je centralna ulica koja vodi kroz protestantsku radničku oblast Belfasta. I ova oblast je nastala sa procvatom nekada uspešne prerade lana. Kako je sirovina za preradu dolazila iz prijateljskih (protestanskih) Belgije i Holandije, mnoge poprečne ulice imaju nazive po gradovima iz ovih zemalja. Naziv potiče od irske reči "seanchill" što znači "stara crkva". Nekada se ovde nalazila parohijska crkva koja je administrala crkvene poslove Belfasta.



Paralelan je sa Fols roudom, udaljen nekih 200 - 300 metara. Prirodno, razdvaja ih mirovna linija. U ovom slučaju je to visoki zid koji obezbedjuje mir izmedju dva najzavadjenija dela Severne Irske.

Šankil je utočište svih lojalističkih militantnih grupa i pozornica za mnoge murale koji podržavaju njihovu borbu ili osudjuju zločine IRA. Takodje, ovde su se odigrali mnogi sukobi izmedju zavadjenih grupa lojalista.

Zanimljivosti

Murali

Celom dužinom Fols rouda i Šenkila zidovi zgrada su oslikani su muralima. Oni su simbol sukoba u Severnoj Irskoj - najpoznatiji politički murali na svetu. Procenjuje se da ih u provinciji ima oko 2.000. Zanimljivo je da ih niko ne dira, mada pokazuju jasnu političku poruku i podršku jednoj ili drugoj strani. Poznato je da, na primer, svi pripadnici Šin Fejna daju svoje izjave izpred murala na zidu njihove zgrade u Fols roudu na kome je veliki mural posvećen Bobiju Sendsu.



Širom Irske ima murala druge sadržine - kao na primer oni o velikoj gladi u devetnaestom veku, ili drugim prizorima iz istorije. U poslednje vreme, javlja se trend da škole oslikavaju dečije murale preko onih sa prizorima is "nevolja".

Crni taksi

Jedino prevozno sredstvo tokom sukoba na Fols roudu bili su poznati crni taksiji. Kažu da su saobraćali zato što ih je IRA kontrolisala i uzimala profit za svoje finansiranje. Kasnije su se i lojalisti dosetili i koristili isti sistem u oblastima koje su kontrolisali.

Danas je crni taksi uklavnom turistička atrakcija i mnogi turisti se opredeljuju za turu koja ih taksijem vodi do svih zanimljvih mesta is istorije Nevolja.

Marševi

U znak sećanja na razne istorijske trenutke, tradicionalno već vekovima se širom Irske održavaju prigodni marševi. Uglavnom ih organizuju "oranžisti" - protestanti u znak sećanja na pobedu Vilijama od Oranža u bitci kod Bojna 1690. godine. Tom pobedom je osugurana prevlast protestanstva i britanska vladavina u Irskoj. Problem sa marševima je što tradiocionalne putanje kojima idu danas često vode kroz čisto katoličke oblasti, što je onda posebna vrsta provokacije. Od pre nekoliko godina, vlasti su donele zabranu prolaska kroz problematične oblasti, kao deo mirovnog procesa. Medjutim, svaki od marševa obično dodje barem do granične linije i na taj način šalje provokativne poruke.

Zaključak

Danas je Severna Irska mirno područje. Sukobljene strane su se konačno okrenule mirovnom rešavanju problema. Poslednji dogadjaj koji tome ide u prilog je prvi zvaničan susret dvojice vodja radikalnih organizacija sa obe strane tokom kojeg su se konačno dogovorili oko zajedničkog učešća u Vladi koja treba da bude formirana do 8. maja. Vidite više o ovome susretu u mom članku Mir bez rukovanja.

Kada bolje razmislim, okončanje sukoba u Severnoj Irskoj je primer kako se mogu rešiti sukobi u svetu. Sve dok je ovo ostrvo bilo zaostalo i siromašno, ljudi su u svemu i svačemu tražili uzrok svojih problema, posebno u onima koji su zbog bilo čega različiti. Kako je Irska ušla u Evropsku uniju i doživela veliki razvojni bum, ljudi su videli perspektivu i okrenuli se gradjenju budućnosti. Ko je onda u takvoj situaciji lud da umre i ubije još nekoliko ljudi zbog ideala.

Danas su i Irska i Velika Britanija članice Evropske unije i granica izmedju dve države ne postoji. Dva puta sam je prešao, putujući od Belfasta do Dablina i nazad, ali i pored svih napora nisam video ni najmanji znak bilo kakvog carinskog ili policijskog punkta. Radi se, zaista, o narodu koji živi u dve administrativno različite sredine - ništa drugo nije sporno. Čak mnoge organizacije postoje jedinstveno sa obe strane. Kažu da je danas bolje živeti u nezavisnoj republici zbog velikog privrednog razvoja, mada je godinama bilo bolje živeti u Velikoj Britaniji.

Moj domaćin je sjajan skaut, jedan od nekadašnjih rukovodilaca lokalnih jedinica. Kaže da su mu neki njegovim mladi članovi rekli da su zbog članstva u skautskoj organizaciji verovatno ostali izvan IRA. Ponosan je što je barem tako doprineo da neki mladi životu budu spaseni a ti mladići ostanu normalni i uzorni gradjani.

Konačno, na moje pitanje "šta ako se Velika Britanija raspadne (na primer, ako Škotska proglasi nezavisnost)" odgovorio je da je ujedinjenje Irske jedan dugoročan proces koji će se verovatno desiti. Po njegovim procenama, unionisti će se tada masovno iseliti u Škotsku.

Naš odnos

Ne sećam se da se ikada ona bivša Jugoslavije niti tvorenine koje su nastajale podržala niti javno osudila IRA. Verujem da se to ne uklapa u norme medjunarodnih odnosa. Medjutim, kao slobodoljubiva zemlja (što smo, izgleda nekada bili) intimno smo podržavali pokret koji je popagirao osamostaljenje ovog dela Velike Britanije (kao i mnoge druge oslobodilačke pokrete šezdesetih i sedamdesetih). Na primer, samo do pre nekoliko godina na beogradskim ulicama se mogla kupiti majica na kojima je bila jasna podrška IRA u kontekstu Beograda. Mislim da je i nama kasnije prekipelo da podržavamo one koji nasumice podmeću bombe. Konačno, kada je objavljena veza IRA sa UČK (stidljivo u nekim novinama, kako se sećam), potpuno smo se ohladili.


Pogledajte moje fotografije sa ovog putovanja na albumu Belfast


Povratak na stranicu sa svim mojim blogovima


...